Da li jedemo meso sa stočnog groblja?

Nedavna vest o kradljivcima mesa uginulih životinja, zvuči kao horor u nizu nepoznanica šta i kako dospeva na srpsko tržište. Pre samo par dana u beogradskoj štampi objavljeno je da sa stočnog groblja u Subotici tokom noći nestaju ostaci uginulih životinja i da niko ne može garantovati da li se kasnije hemijski obrađeni kao “sveže polutke” (ne) pojavljuju u prodaji.

A da je to, kad se “bolje pročešlja”, sasvim moguće, pokazuje i slučaj od pre samo dve godine kad je policija uhapsila osumnjičenog u Velikoj Plani zbog otkupljivanja mesa uginulih krava i konja da bi ga, nakon hemijskog prerađivanja, prodavao kao “brzu hranu” preko puta jedne osnovne škole. U pomoćnim prostorijama nađena je skoro tona takvog mesa koja je pod inspekcijskim nadzorom uništena.

Pre nešto više od godinu dana, gotovo identičan slučaj zabeležen je i u Bečeju, kad je otkriveno da su na jednoj poljoprivrednoj farmi pravili pršut od mesa uginulih svinja. I dok se ovim, navodno “sporadičnim” primerima tek povremeno piše, stočno groblje u Subotici, svakako nije tek stvar pojedinačne odgovornosti jer je uklanjanje uginulih životinja po zakonskim i sanitarnim pravilima u nadležnosti gradskih veterinarskih i inspekcijskih službi. Dakle, stvar države.

Da li je Veterinarska inspekcija u Subotici ili Beogradu dobijala prijave o subotičkom stočnom groblju postoje li saznanja o navodnoj krađi mesa uginulih životinja iz Ministarstva za poljoprivredu i zaštitu životne okoline nije odgovoreno. U  pismenom odgovori navodi se tek kako “nije moguće da meso uginulih životinja  završi u legalnim tokovima, jer postoji lanac sledljivosti koji mora da se sprovodi u svim registrovanim prodajnim mestima i cija se primena kontroliše. Tako je za svaki proizvod poznato poreklo, kada i gde je proizveden i slično”.

Iz kompanije Veterinarski zavod Subotica kažu da je  „Gradska uprava Subotice potpisala ugovor za poslove dezinfekcije sa firmom Sanitacija MS iz Novog Sada tako da je Veterinarski zavod Subotice prema ugovoru isključivo podizvođač koga će nosilac posla, Sanitacija MS, angažovati po potrebi kao ispomoć”. Vojislav Matić iz “Sanitacije”, pak, veli  da je ta firma prema tenderu na kojem je dobila 290.000 dinara za godinu dana angažmana, nadležna isključivo za dezinfekciju uginulih životinja i to uz nadzor Veterinarske inspekcije, ali ne i za uklanjanje ostataka. Matić dodaje da su do sada obavili samo jednu takvu dezinfekciju jer su posao počeli tek 3. aprila.  Za ukop i zatrpavanje životinjskih leševa zadužena je firma “DTD Severna Bačka” Subotica, a kako i da li obavljaju taj posao nismo od njih uspeli saznati zbog odsutnosti direktora, kako nam je rečeno, “ jedino nadležnog za komunikaciju sa medijima.”

“Reč je o kompletnoj nebrizi ne samo onih koji to rade već i države. Sasvim je moguće da se odnose ‘delovi’ životinja, suše i kasnije prodaju na pijacama. Poznato je da u selima nadomak Subotice ima dosta primera krađa šunke i kobasica iz pušnica. Prateći decenijama ovu oblast, mogu zaključiti da se to uvek dešava(lo) kad kad je siromaštvo u porastu jer sušene mesnate delicije su za one sa dubljim džepom.  A u Srbiji je sve manje takvih”, kaže Branislav Gulan, član akademijskog Odbora za selo (SANU).

Prazna ambalaža umjesto mesa

Ćevapčići sumnjivog sadržaja, šnicle opasne po zdravlje, pršut lažnog porekla na našim trpezama, pominju se tek povremeno kad prevare u javnosti poprime razmere koje je teško prikriti. Ipak, meso i mesne prerađevine upitnog kvaliteta nude se skoro posvuda – od velikih tržnih centara, malih mesnica i često pod imenom poznatih proizvođača koji su postali brend u ovoj grani prehrambene industrije.

Nedavne vesti o pokvarenom mesu koje stiže iz Brazila i zemalja Južne Amerike, a prodaje se i u zemljama regije, zapravo, nije više nova – kao što je javna tajna da se vešto prikriva prodaja navodno svežeg mesa, a zapravo isteklog roka trajanja iako iz domaće proizvodnje.

Predsjednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije kaže da “na tržištu postoji velika količina mesa i mesnih prerađevina lošeg kvaliteta”Bojana Oprijan/Al Jazeera

U Srbiji se još pamti zaplena 2,5 tone krijumčarenog goveđeg i svinjskog mesa iz Brazila 2010. koje je bilo namenjeno tržištu Zlatiborskog okruga, a došlo je krijumčarenjem sa Kosova. Pod firmom brendirane užičke pršute turistima su tada prodavani suhomesnati proizvodi spravljeni od sumnjivih sirovina. Cela stvar obelodanjena je nakon žalbi seljaka iz obližnjih mesta u kojima se tradicionalno suše pršute i spravljaju domaće kobasice i slanina.

Prošle godine u novembru carinici su u Vranju sprečili tri pokušaja krijumčarenja i oduzeli skoro tonu duboko zamrznute piletine poreklom iz SAD-a i Brazila.

U Upravi carina kažu da se ta služba sa slučajevima krijumčarenja mesa do sada susretala uglavnom na jugu Srbije, jer je poslednjih godina bilo otkrivenih pokušaja švercovanja mesa preko Kosova u centralnu Srbiju. “Uglavnom se radilo o mesu iz robnih rezervi, koje je na Kosovo ušlo preko Albanije i Makedonije, a bilo je namenjeno sivom tržištu tj. preprodaji na pijacama i buvljacima”, navode iz Uprave.

Kuriozitet je da je u Vranju sva tri puta u preprodaji krijumčarenog pilećeg mesa uhvaćena ista osoba, 49-godišnji srpski državljanin koji je carinicima rekao da je robu preuzeo od nepoznatog Albanca u okolini Bujanovca koji je meso dovezao sa Kosova.

U sva tri navrata jedan od mobilnih timova carinske službe, koji sprovode kontrole mimo graničnih prelaza, u prtljažniku i na mestu zadnjeg sedišta, koje je bilo izvađeno, zatekao je kutije duboko zamrznutih bataka iz SAD-a i belog mesa iz Brazila. Na kutijama je označeno da je godina proizvodnje 2016, mada se takve etikete ne mogu smatrati merodavnim jer ih krijumčari neretko falsifikuju.

Kada je prvi put pokušao da prokrijumčari piletinu, ovaj Vranjanac je u automobilu prevozio 285 kilograma bataka i 44 kilograma belog mesa, a približno iste količine i u naredna dva pokušaja šverca. Iako je roba očigledno stranog porekla, na pitanje da li za nju poseduje bilo kakvu dokumentaciju, svaki put je odgovorio odrično i sva tri puta su carinici otkriveno meso prosledili dežurnom veterinarskom inspektoru, kao što inače rade.

Nešto drugačiji slučaj sa kojim su se carinici nedavno susreli je pokušaj zloupotrebe robe koja se nalazi pod carinskim nadzorom. Naime, carinski službenici su 21. marta 2017. prilikom kontrole javnog carinskog skladišta u Senti, otkrili da u magacinu-hladnjači nedostaje više od 16 tona svinjskog mesa, koje je moralo biti pod carinskim nadzorom dok se za tu robu ne izmire dažbine.

U magacinu je bilo smešteno 26 paleta sa ukupno 21 tonom svinjskog mesa iz Španije, koje je čekalo na carinjenje. Kada su carinici došli u kontrolu utvrdili su da se na samo pet paleta nalaze kutije sa mesom, a na preostalim je bila uredno složena prazna ambalaža, vešto upakovana u plastičnu foliju pa je utvrđeno da nedostaje gotovo 16, 5 tona mesa, čime je značajno oštećen državni budžet.

U ovom konkretnom slučaju, vlasnik skladišta je istovremeno i vlasnik firme, kao i robe koja se u skladištu nalazila, pa mu sleduje znatno veća kazna nego prvi put.

Opasne salame i kobasice

Iz Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede tvrde da Srbija u prethodnom periodu nije uvozila meso iz Brazila niti je tokom 2016, bilo slučajeva zaplene mesa iz Brazila i argentine na teritoriji Srbije”.

Oni ističu da se hrana iz uvoza redovno kontroliše na graničnim prelazima, kao i da na celoj teritoriji Srbije kontrole sprovode planski, kontinurano i redovno inspekcije Ministarstva. Najčešći prekršaji odnosili su se ćevapčiće i pljeskavice, odnosno kvalitet mesa od kojeg su napravljeni.

“Ako na tržište Srbije ili neke od okolnih zemalja i stigne meso sumnjivog kvaliteta ili bez odgovorajućih papira – to može biti samo šverc, nekud preko Kosova ili Sandžaka, a nikako legalan i regularn uvoz, po propisima i međunarodnim standardima na koje nas obavezuje EU”, tvrdi Petar Matijević, vlasnik Mesne industrije “Matijević” iz Novog Sada.

On kaže kako “meso nije kao droga pa da se može švercovati na magarcu kroz šumu” već se uzvozi u hladnjačama – velikim šleperima, a u papirima moraju biti usaglašeni svi brojevi – od klanica do uzvoznika i kupca.

“Šverca verovatno ima ili je reč o uvozu u malim količinama, ali Srbija nema potrebe da uvozi meso iz Argentine ili Brazila, između ostalog i zato što je to daleko i skupo. Mnogo je veći problem što se na tržištu pojavljuje meso ‘na crno’ i bez odovarajuće veterinarske i sanitarne kontrole, iz klanica koje žele da izbegnu plaćanje poreza”, naglašava Matijević. On ukazuje da “mnogo veći problem šverc suhomesnatih proizvoda iz susedne Mađarske”, a reč je o “količinama u tonama koje se na pijacama širom Srbije prodaju mimo svake kontrole i bez odgovarajućih sanitarnih uslova”.

“Samo na Futoškoj pijaci, kod Novog Sada, imate tih kobasica i salama bez odgovarajuće deklaracije, koje satima stoje na tezgi na 20 ili 25 stepeni, a morale bi biti na temperaturi do četiri stepena”, upozorava Matijević, priznajući da su mu ti preprodavci “direktna konkurencija”.

Predsednik Nacionalne organizacije potrošača (NOPS) Goran Papović kaže da, prema njihovim saznanjima, “na tržištu postoji velika količina mesa i mesnih prerađevina lošeg kvaliteta”, a to je upravo ono na šta se potrošači najčešće i žale.

“NOPS je u više navrata informisao javnost o podacima do kojih smo došli, kao potvrda za to su i zvanični podaci Uprave za veterinu o količini mesa koje je u toku 2016. povučena sa tržišta i uništena. Uvoza je očigledno bilo, ali se do informacija o poreklu ne može doći jer nadležni ne daju takve informacije već samo one koje se odnose na ukupnu količinu proizvoda povučenu sa tržišta”, smatra Papović.

On ukazuje da Ministarstvo poljoprivrede ni nakon sprovedenih postupaka u skladu sa zakonom “nikada nije objavilo imena uvoznika i prodavca mesa i mesnih prerađevina čiji su proizvodi povučeni sa tržišta”. Potrošačima u Srbiji, veli naš sagovornik, “ništa ne znači informacija o količini ako ne znaju na koga se ona odnosi”. Poluinformacije kod potrošača mogu izazvati strah i paniku i negativno se odraziti na promet u maloprodaji i kod savesnih trgovaca.

Pravni savetnik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine Mladen Alfirović smatra da je pozitivan pomak što je Srbija nedavno konačno dobila Savet za bezbednost hrane. Svog predstavnika u Savetu ima i NOPS, pa se očekuje pomeranje sa mrtve tačke kada je reč o proceni, kontroli i upravljanje rizicima u oblasti bezbednosti hrane. Na pitanje ko bi i kako morao da obezbedi odnosno kontroliše na pravi način kvalitet mesa i mesnih proizvoda da bi kupci bili sigurni šta će im biti u tanjiru, Alfirović odgovara da su za to “nadležni isključivo inspekcijski organi u svim fazama-uvoza, provoza i prometa na veliko i malo”.

Ilegalni uvoz 

“Ranije smo uvozili govedinu, a sad meso iz Južne Amerike stiže ilegalno preko Albanije, pa Kosova ili Crne Gore”, kaže Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka (SANU).

“Nama ne treba ništa da uvozimo ni legalno, jer bi mogli sami da proizvodimo i obezbedimo tržište. Na žalost, prošle godine Srbija je proizvela 75.000 tona junetine, što je poražavajuće malo. Do pre desetak godina proizvodnja je bila oko 100.000 tona. Srbija nema junetine i junećeg mesa iako bi trebalo da se bazira na tovu te stoke jer Evropi itekako treba kvalitetna junetina”, objašnjava Gulan.

On upozorava da je preduslov spašavanje sela jer ih je od 4.709 čak 1.200 u fazi nestajanja, a oko 50.000 kuća nema vlasnike, dok u još oko 150.000 niko ne živi.

“Zamislite kad bi se u svakom od tih domaćinstava gajilo samo po jedno goveče – gde bi nam kraj bio”, kaže Gulan.

“Meso ne kupujem često jer je skupo za moju penziju, posebno junetina i teletina. Inače, ne znam šta nam se u pogledu kvaliteta nudi niti da li je domaće ili uvozno. Kad je fabrički upakovano obavezno pogledam rok trajanja, ali ovo iz rashladne vitrine je – neproverljivo. Moramo se uzdati u rad sanitaraca i inspekcija”, veli penzioner Milan Vukojević, odajući “malu tajnu”: “Ponekad kažem trgovcu da imam malu unuku i onda vidim da se baš trudi da mi da što svežije meso, obično piletinu”.

Ljiljana Petronijević, domaćica kaže da uglavnom kupuje u većim tržnim centrima, jer je promet veći u mega-trgovinama pa računa i “da je i ponuda svežija”. Ipak, veli, pošto je stalni kupac prodavac joj “ponekad namigne” ako nešto nije sveže.

“Ne mogu se načuditi kako ljudi, uglavnom uoči praznika, kupuju prasiće i jagnjad koje im nude iz automobilskih gepeka, na ulici ili ispred pijace. To meso stoji satima u gepeku na krpama ili papirima. Zlo mi je i kad ga vidim”, zgrožena je Saša Popović, koju smo sreli kod Kalenić pijace. Kaže da ima “svog proverenog mesara” kod koga već godinama pazari.

Prodavac na odeljenju mesa u jednom od supermarketa u Beogradu začudio se na pitanje da li je moguće da se u vitrinama nađe, recimo, meso kengura umesto jagnjetine ili neka druga vrsta mesa sumnjivog porekla i kvaliteta:

“Svo meso koje mi svakodnevno dobijamo ima uredne veterinarske i sanitarne deklaracije i overe – od klanice do skladišta. Drugačije ne može ni u hladnjaču ni u prodaju”, kaže ovaj mesar.

Izvor: Al Jazeera